Конкурс за Награду „Милован Данојлић“, Градске библиотеке „Милован Данојлић“ у Љигу, ове године расписан је за најбољу песничку збирку младих песника до 35 година старости, објављену у последње три године. После поезије за децу, прошле године, ове године у фокусу је лирска поезија – још један жанр у којем је Милован Данојлић био један од најзначајнијих стваралаца српске књижевности. На овогодишњи Конкурс приспело је 16 песничких књига. Жири у саставу: Валентина Поповић, Маријана Неговановић Обрадовић, Данијела Николић Ђорђевић, Валентина Хамовић и Душко Бабић (председник), донео је одлуку да Награду „Милован Данојлић“ за 2026. годину додели песнику Стефану Кирилову за књигу Фајронт у Клубу 27, у издању Удружења књижевника и књижевних преводилаца Панчева.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:

Песничка књига Фајронт у Клубу 27 Стефана Кирилова настала је на трагу богате традиције српске боемске поезије, засноване у романтизму и трајно присутне све до наших дана: од Ђуре Јакшића, преко Диса, до Либера Марконија, Милана Ненадића, Нога, Сладоја... српски песници су се оглашавали из „винског дерта“ и кафанског дима и на тај нечин исписавали песме трајне вредности, међу коијма су и оне антологијске, незаборавне.
На овај дуги низ песама и песника надовезује се Стефан Кирилов својим особеним, упечатљивим лирским гласом, ослоњен на већ изграђена поетичка начела из ранијих књига. Да је ову песничку књигу градио у координатама боемске линије српског песништва, Кирилов наговештава њеним насловом, да би насловима циклуса, преузетим из „кафанског жаргона“, такво поетичко усмерење јасно маркирао: „Прва тура“, „Следећа је на мене“ и „Фајронт“. У књизи је остварена лако уочљива тематско-мотивска и значењска кохезија, тако да се поменути циклуси доживљавају као три дела јединствене поеме о лирском јунаку који у кафанским викендима тражи уточишта пред „неподношљивом лакоћом постојања“, на више планова: личном, генерацијском, друштвеном, цивилизацијском... У тим тумарањима и ударањима у зид, које објављују фајронти у клубовима и другим местима тзв. масовне забаве, песник открива неотклоњиву пустош света и времена, видећи у себи и у свету око себе нешто чудовишно, застрашујуће, као у сведеној, ефектној песми „Чудовиште у теби мора да пронађе свој завичај“: „Одавно нема чудовишта / испод кревета / Сада леже исто као ја / и радо се одазивају / на помен мог имена“. Детињи страхови везани за приче о змајевима који леже испод кревата, којима су некада обуздавани дечији несташлуци и неваљалства, изашли су из мрака, постали опипљиви, из прича се преселили у живот, у доживљај света и сопства. Овде се јасно виде померања која Стефан Кирилов прави у односу на „своју кафанску сабраћу“ из ранијих епоха – у његовим песмама нема патетике и романтике, надошле емоционалности, нема Ђурине Миле „која точи и служи“ и наде – макар и оне пијанске – да још могу да се десе љубав, лепота, истина... Уместо њих, у стихове савременог боема настанили су се: намргођене келнерице „које нико не чека када заврше смену“, хладне ручице слот машине“, професионални давежи и „филозофи спржених гласних жица“. Болну чежњу и танане лирске дрхтаје који су треперили у српској кафанској поезији ранијих времена, заменила је отрежњујућа самоиронија и пригушени цинизам; велике идеје и теме рањених душа заменили су „тешки сати и лаки људи“, вулгарне забаве, духовно мртвило, мирно живљење театра апсурда. У виђењу Стефана Кирилова, сви живомо једну суморну декаду, у којој је борба за лајкове потиснула идеале и идеје.
Наша епоха је, како рече Милан Кундера, означила крај свих идеја. Остале су мале жеље и прохтеви у малим људима. Књига Фајронт у Клубу 27 младог песника Стефана Кирилова доноси аутентично поетско сведочење о таквом времену, виђеном изблиза и директно, заустављеном у хуморним веристичким сликама, кроз које се, из дубине, пробија пригушени крик деградиране људскости и душевности.