LJUBIVOJE TADIĆ
MONODRAMA
ZA DECU I RODITELJE
SVE BILO JE MUZIKA
OD MIRKA MARKOVIĆA
REŽIJA:
LJUBIVOJE TADIĆ
TEKST:
MIRKO MARKOVIĆ
TEHNIČKO VOÐSTVO:
INŽ. MILAN MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJA:
ŽIVORAD KUZMANOVIĆ
GLAS:
ALEKSANDAR DOJKOVIĆ
SLAJD DEČACI:
LJUBOMIR BULAJIĆ
SLOBODAN MARKOVIĆ
TRAJANJE:
24 MINUTA
|
SVE BILO JE MUZIKA
IGRA POKVARENIH TELEFONA
odlomak
Veliko dvorište žute višespratnice preko puta škole, prve zgrade socijalizma u našoj varoši, sve češće je bivalo nemo. Tišina mu nije pristajala, ali bio je to siguran znak da smo porasli. U to vreme ćutanje je bilo nepogrešivi pokazatelj zrelosti. To je na svojim ledjima najbolje osetio hausmajstor Boža. On nije umeo pijano da otćuti vlagu svog stana u suterenu. Jednostavno je našu zgradu proglasio za bunker. I to takav bunker koji pravi tvorci socijalizma treba da ruše, a ne da zidaju. Te mali glupi prozori, pa veliki prazni podrumi ili ozidane terase kao barikade... Kada se vratio po obavljenom razgovoru iz stanice milicije, zbog tri anonimne i devet po punom imenu i prezimenu potpisane prijave stanara, čiji je socijalistički moral bio duboko povredjen njegovim trućanjem, Boža je konačno delovao zrelo - k'o kruška kad sazri, padne, pa ugnjili.
Iz recenzije
...Te zamamne pedesete, šezdesete, sada već i sedamdesete godine, nepovratno stoje ispreturane u pismima, dnevnicima, fotografijama i pesmama naših požutelih, izgrebanih i prašnjavih sećanja. Sijaset iskrica sunovraćuju se u osećanje koje nas nežno povredjuje - u svemoćnu nostalgiju. Lepa i bolna, setna i razgaljujuća, magličasta i opijajuća nostalgija - koja je uvek dobrodošla i za koju smo uvek spremni. Blagodet zaborava svega što je bilo loše i zlatna patina preko onog što se može nazvati lepim - eto čarobne formule u evociranju prošlosti. Poznate pesme naše i, nečije tudje mladosti, čine arhitekturu ovih priča oko koje se talože sećanja, ljudi i dogadjaji...
Emil Gaj (Madrid 1993.)
|
