OKRAJAK
(odlomak)


O Milunu se u selu pričalo kao primeru čoveka koji je uspeo: I onako. Delovao je kada o praznicima dodje. Obuče mundir, pa se nakindjuri i nakači gvoždjuriju. Niko tada nije znao šta više zvecka. Jal' praporci na čezi koja ga je dovozila sa obližnje železničke stanice BABAJIĆ - LJIG, jal' ordenje, jal' sitnice za decu, jal' sablja. Ta sablja je bila posebna priča. Namerno ju je nosio bar dvadeset santima niže no što je propisano. Zveči sablja ko ćuskija. Svi trče na prozore kad u daljini čuju zvonjavu kao da ne znaju da pop Milan još nije napravio zvonaru, nego im se prividja čeketalo. A i da zveči, kad ima šta. Nije šala, gardijski narednik, pa još intendant.
...
Vredan je bio Milun. Deda nam je rekao da su ga posle druge godine odmah zabezecovali za gardu. I u trupi su ga hvalili. Živa šteta što nije komandovao većom jedinicom. E, onda ima nešto što nikako pred decom nisu hteli da pričaju. Tek, Milun je nešto grdno zgrešio. Jedva je sačuvao "čvarke", ordenje i sablju. Opet kažu, suviše se isticao kod ćerke nekog djenerala, a ćerka bila udata za nekog pukovnika, pa... Detalje ne znam, stvarno, pred decom nisu pričali, ali mi smo to skantali kada su Miluna i mog oca jurili momci sa igranki u okolnim selima Ivanovcima i Kozelju, pa ih ne stignu nego iz šljivika prete i psuju. Sećam se, Milun bi uzeo čokanj, zamezio luk i sir, a zatim počeo:
- Udjem ja tako sa dva borca u kuhinju, a na stolu svaki dan za pomije spremne vekne belog hleba sa isečenim okrajcima. Mali prestolonaslednik voli samo reš okrajke sa puterom i pekmezom i to lomljene. Ako se guvernanta predje, pa odseče, uh! Ne daj, bože! Subotom, nedeljom i praznikom - kifle.
...

Kod trećeg čokanja na red bi došao ručak. Svi su rakiji pripisivali Milunova nabrajanja nedirnutih ili tek načetih jela, poslastica za koje do tada nismo ni čuli. Ni odrasli nisu mogli da veruju da neko, makar i kralj, baca hranu.
...
Da bi svoje priče učinio uverljivijim Milun je sve svoje susrete sa kraljem ili kraljicom majkom intimizirao... Tako se sećam priče kako ga je kralj ribao.

Kao Milun se jedared prešao, pa svinjama uz pomije dao i neko meso. Kad to ču kralj, odmah ga natero u paradno odelo, pa na raport. Silno je vikao na njega i rekao da se meso sme davati samo psima, i to ne pudlicama, nego čuvarima i lovačkim. Još je morao sto puta da napiše u specijalnu svesku raporta:
Milune, ne daj svinjama meso. Podivljaće!

Da, sećam se još koliko sam tada maštao da jednoga dana ja budem vojnik kod strica Miluna. Sve bih uradio za one vekne belog hleba, makar i bez prestolonaslednikovih reš okrajaka i pekmeza. Sakupljao bih ga, ne bih ga davao ni svinjama. Sve bih čuvao i stavljao u veliki džak. Čuvao bih za posle vojske. Pravio bih poparu.

Stric Milun je poginuo u aprilskom ratu, u Resniku, braneći kraljevski svinjac.

A ja, danas ga se sve češće sećam. Osećam potrebu da mi neko tako lepo priča o belom hlebu, makar i bez onih okrajaka.



Autor:
MIRKO MARKOVIĆ
Ošišani jež, Beograd, 1989. i
ŠARENA KNJIGA, Beograd, Lazarevac, 1997.



design by
BIOdesign & Biosan