ауторизован исправљен текст из књиге
"ИСТОРИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ"
Десанка Стаматовиц


Српско средњовековно рукописно наслеђе (бројни сачувани рукописи, преписи и верзије старих текстова) потврђује претпоставку да су манастирске библиотеке, почев од 12. века, биле значајна средишта културног живота.

Формирање библиотеке било је могуће већ приликом оснивања манастира. О томе сведоче записани подаци у типицима св. Саве. У Карејском типику (1199) прописан је посебан режим за књиге у манастиру и проглашено начело неотудивости манастирских књига. И у Хиландарском типику Св. Саве, упоредо са другим литургијским предметима, помиње се прилагање књига приликом оснивања манастира.

Манастирска библиотека је својим садржајем морала задовољити најнужније литургијске потребе, па је збирка обухватала најмање дванаест књига. Било је и богатијих библиотека, од којих су неке делимично сачуване до данас: у манастирима Хиландар, Дечани, Жича, Пећка патријаршија и другим. И библиотеке владара и властеле, судећи по невеликом броју сачуваних књига, имале су збирке сличне манастирским библиотекама, али с више историографских дела, летописа, хроника, правних прописа, па чак и са световном литературом.

Сачувани извори сведоче да је у Расу, на двору Стефана Немање (12. век), постојала библиотека. Биографи св. Саве (1175-1235) Доментијан и Теодосије забележили су да су се на том двору рано почели бавити књигама.




После оснивања Хиландара и његове библиотеке, од 13. века надаље, осниване су библиотеке у манастирима Студеница,Жича, Сопоћани, Милешева, Дечани, Пећ, Грачаница, Манасија, Морача, Пива, Св. Тројица крај Пљеваља, те Ковин, Крушедол, Хопово и др. Неке од тих библиотека нису много заостајале за хиландарском, а понеке су, као оне у Пећи и Манасији, у извесним периодима највероватније биле испред ње.

Познато је да су поједини српски владари имали своје библиотеке. Сачувани су примерци књига из библиотека краљева Владислава, Уроша и Милутина (добијали су књиге из Хиландара, наручивали преписе, даривали књигама цркве и манастире и неговали преписивачку делатност на својим дворовима).

Поцетком 15. века у Београду је, на двору Стефана Лазаревица, постојала велика дворска библиотека. Доказа за то има у летописима и другим изворима, а сацуване су и две књиге са записом да су припадале деспоту Стефану. У манастиру Ресави (Манасија), његовој задузбини, радила је у то време велика скрипторија. Рукописи настали у њој вековима познати су по добром квалитету преписа. Библиотеци Дјурда Бранковица, у доба пред сам пад самосталности српске дрзаве, припадали су, како је записано на самој књизи, драгоцени Минхенски српски псалтир и друге књиге.




С падом Смедерева и пропашћу деспотовине (1459) прекинут је плодан период у развоју српског народа. Османлије уништавају све световне институције, па и библиотеке. Само су Црква и манастири наставили у скромним оквирима да чувају традицију писмености и негују преписивачку делатност.

Најстарија црквена библиотека јесте она у манастиру Хиландар, у којој се осам векова без прекида сакупља непроцењиво културно благо. Књиге и друге публикације стизале су као поклони, али је фонд увечаван и преписивањем у самом манастиру.Данас фонд чине рукописи и штампане књиге, разврстани у неколико колекција. Најпознатији део фонда су збирке ћирилских рукописа од 12. до 19. века са око 1000 јединица, као и збирке грчких рукописа са око 10 кодекса и "филада" од 11. до 19. века. Ту је збирка старе српске штампане књиге од 15. до 17. века.

Поред библиотеке у Хиландару и библиотеке Српске црквене православне општине у Трсту, Библиотека Српске православне епархије будимске у Сентандреји спада у ред најзначајнијих српских културних институција изван граница наше земље.

Фонд сентандрејске библиотеке обухвата књиге настале у раздобљу од 15. до 20. века писане у многим скрипторијама у Србији и Угарској и штампане у познатим старим штампаријама у Венецији, Бечу, Кракову, Лајпцигу, Халеу, Паризу, Трсту, Москви, Будиму, Београду, Солуну, као и ретка издања граданске стампе 18. и 19. века, као и књиге из свих области науке на страним језицима и лепе књижевности.




На самом почетку 18. века постављени су темељи Патријаршијској библиотеци. Две збирке књига, једна српске митрополије у Сремским Карловцима, друга митрополија у Београду, спојене су у једну библиотеку уједињењем двеју митрополија 1726. године. О тој библиотеци сведоче потписи из 1726. године. Због аустро-угарског рата Патријаршијска библиотека је почетком 1737. године пренета из Београда у Сремске Карловце. Ратови су изазвали често сељење Патријаршијске библиотеке: 1790. у Сентандреју, 1848-1849. (за време мајске револуције) у Београд, а 1941. године у Загреб (усташе су је заплениле). После 1946. године сачуване књиге враћене су у Београд. Фондови Патријаршијске библиотеке данас обухватају преко 120.000 књига и око 400.000 бројева часописа, велики број рукописних књига из раздобља 14-18. века, рукописе Јована Рајића, инкунабуле, старе карте и библиотеке Захарија Орфелина, Стефана Стратимировића, Илариона Руварча, Богословског училишта, Стефана Иликића и Стефана Ђурђевића.

Иако у доба Првог српског устанка није било услова за подизање просветних установа, ипак су тада уцињени поцетни кораци. Осим основних школа, формирана је Велика школа којој је Доситеј 1808. године поклонио своју библиотеку. То је прва школска библиотека у Србији. Међутим, прекретница у културном и просветном зивоту Србије настала је тридесетих година 19. века, када је, по добијању хатисерифа, створена могућност да се оснивају установе за образовање и културу. Поред отварања скола, додуше доста спорог, покрећу се прве новине, оснивају се Личеј, Музеј, Друштво српске словесности и неколико библиотека.




После прве државне библиотеке, основане 1815. године при Књажевској канцеларији, библиотека у канцеларијама нахијских старешина (1826. и 1829. г.) и скромних школских библиотека, оснива се библиотека у Београду 1832. године зачетак будуће Народне библиотеке. У раздобљу снажнијега културног успона, од 1832. до 1845. године, поред Народне библиотеке, настају сви типови библиотека школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Основни фонд новоосноване Народне библиотеке чинили су поклони. Библиотека је у години оснивања одлуком кнеза Милоса добила и обавезни примерак, чиме су јој одредени статус и функција државне националне библиотеке. Нарастала је постепено - у сталној борби за минималне радне услове и одговарајући смештај. Пресељена је у Крагујевац (1833), затим враћена у Београд (1835), а онда по Београду сељена до 1853. године, када добија првог "правитељственог" библиотекара Филипа Николића. Тада почиње стручно уређивање Библиотеке и развој српског библиотекарства. Николић је издвојио основне и посебне фонждове, израдио инвентаре, ауторски и предметни каталог и прва Правила за Библиотеку. Њега наслеђује Ђура Даничић, који је од 1853. до 1859. године обавио низ значајних послова, утврдио концепцију набавне политике, започео израду текуће националне библиографије, проширио обавезни примерак на периодику, утврдио карактер и име Библиотеке, увео заститу књижног фонда и редовно обавештавање јавности публиковањем годишњег извештаја о раду Библиотеке.




У периоду од 1870. до 1900. године Народна библиотека се развија у повољнијим друштвеним и културним приликама и постаје једна од најзначајнијих културних институција у Србији. Њоме руководе и развијају је истакнути јавни и научни радници, од којих је Стојан Новаковић (1869-1874) учинио највише. Поред унутрашњег уређења Библиотеке и унапређења стручних послова, Новаковић је успео да се законом 1870. године обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Започео је издавачку делатност објављивањем серије штампаних каталога Народне библиотеке и наставио рад на текућој библиографији. Његовом заслугом донет је 1881. године Закон о Народној библиотеци и Музеју.

После Новаковића на челу Народне библиотеке били су Јован Бошковић, Нићифор Дучић, Милан Дј. Милићевић, Драгиша Станојевић, Стојан Протић и Љубомир Јовановић, који су обезбедили даљи развој Библиотеке. Почетком 1901. године Библиотеком руководи Јован Томић. Осим заслуга за унапређење рада и за развој других библиотека, њему је припала дужност да обнови Библиотеку, која је тешко страдала у току Првог светског рата(1914 - 1918) је уништен већи део рукописа, књига, часописа, новина и архивске граде, инвентарске књиге и каталози заувек су изгубљени, а зграда је делом разорена.

У немачком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године, Народна библиотека је изгорела до темеља. Уништени су књижни фонд од око 500.000 свезака, збирка од 1.424 ћирилска рукописа и повеља од 12. до 18. века, картографска и графицка збирка са 1.500 јединица, збирке од 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, богати архив турских докумената о Србији и српско-турска преписка. У пламену су нестали и сви инвентари и каталози Библиотеке.




Народна библиотека је дочекала ослобођење (1944) са око 5000 књига и других публикација. Од маја 1945. године почиње интензивно обнављање и попуњавање фондова. Библиотеци су додељене Дворска библиотека, Библиотека Сената, део Библиотеке Народне скупштине и Библиотека Друштва Св. Сава. Откупљене су многе приватне библиотеке, а стижу и поклони из земље и иностранства. Након стручног сређивања и отварања за јавност (1947. године), Народна библиотека усмерава своју делатност и на формирање и развој мреже библиотека у Србији, преузимајући и старање о усавршавању библиотечких стручњака.

У нову, модерну, зграду Народна библиотека се уселила 6. априла 1973. године. Унапређује се библиотечка делатност, обнавља се издаваштво објављивањем штампаних каталога, српске ретроспективне библиографије, описа ћирилских рукописа, фототипских издања; уводе се нове технологије и стандарди и ствара јединствени библиотечко-информациони систем. Народна библиотека данас поседује око четири милиона библиотечких јединица. Посебну вредност представљају рукописне књиге од 13. до 18. века, инкунабуле и старе српске штампане књиге од 1494. до 1638. године, збирка отисака са старих српских дрворезних плоча од 16. до 18. века, као и микрофилмови јужнословенских ћирилских рукописа из земље и иностранства. Аутоматизовани каталог и базе података омогућавају брзо информисање корисника.

Срби у Угарској основали су 1826. године у Пести Матицу српску, цији је основни циљ био "распрострањеније књижества и просвестенија народа србског, то јест да се књиге српске рукописне на свет издају и распрострањивају". Ради остваривања овог циља, 1838. године отворена је за јавност Biblioteka Matice srpske.


Библиотека је свој фонд стварала поклонима (најзначајнији су поклони личне библиотеке Платона Атанацковића и Саве Текелије) и, посебно, разменом Летописа Матице српске, покренутог 1825. године. Библиотека се, заједно са Матицом српском, пресељава у Нови Сад 1864. године и нараста захваљујући широко развијеној размени, куповини, откупу и завештањем приватних библиотека. Обавезни примерак прима од 1948. године, а 1976. године прогласена је за централну библиотеку Војводине. Носилац је библиотецко-информационог система. Библиотека Матице српске поседује највећу збирку ћирилских рукописних књига, почев од 13. века, као и значајне рукописне и старе штампане руске, украјинске, грчке, француске, мађарске и румунске књиге. Фондови обухватају око 200.000 књига, 220.000 годишта новина и часописа (25.000 наслова) и преко 400.000 јединица другог библиотечког материјала. Опремљена рачунарском техником, Библиотека преко свог Рефералног центра обезбеђује све потребне информације за културно-историјска истраживања.

Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti настала је из Библиотеке Друштва српске словесности 1842. године, као прва научна библиотека. Брзи раст фондова Библиотека бележи од 1846. године, с публиковањем Гласника Друштва српске словесности, који размењује за издања страних научних друштава и академија. Библиотека је настојала да прикупи и сачува старе српске књиге и историјску граду, као и савремене публикације из земље и иностранства. После Другог светског рата Библиотеци Српске академије наука и уметности обезбеђени су услови за систематски раст фондова. Рад с корисницима почео је 1952. године. Библиотека располаже фондом од преко милион књига, око 10.000 хиљада наслова периодике и друге граде. Главни део фонда чине издања домаћих и страних академија наука, научних друштава и универзитета. Део фонда обухвата књиге о српском народу, а југославика је заступљена најважнијим издањима. Фонд старе и ретке књиге садржи око 7.000 свезака, као и мноштво старих и ретких часописа и новина. Значајне су и посебне библиотеке, легати истакнутих научника и јавних радника и богат фонд приручне литературе.


Из првих школских библиотека, које се оснивају по варошима и селима, формирају се и Библиотека Богословије (1836. године), Библиотека Лицеја (1838. односно 1844. године), Библиотека Војне школе (1837. године) и Библиотека Артиљеријске школе (1850. године). До средине века јављају се и стручне, специјалне, библиотеке: Музичка (1835. године), Позоришна (1841. године) и библиотека при министарствима (1842, 1847. и 1850. године).

Личејска библиотека, "општа за све науке, за цео Лицеј", основана је 1844. године. Основ библиотечких фондова цинили су поклони , иако је Библиотека одмах по оснивању добила право на обавезни примерак. Приликом прерастања Лицеја у Велику сколу, 1863. године, библиотека је предата Народној библиотеци на цување. Задрзана је само струцна литература, која је касније цинила основ Опсте библиотеке Велике сколе. У медувремену, семинарске и кабинетске библиотеке сириле су се и развијале брзе од Опсте библиотеке.

Велика скола је прерасла у Универзитет 1905. али је одлука о оснивању Универзитетске библиотеке донета тек 1921. године на предлог професора Павла Поповица. Поцела је с радом 1926. године у првој наменски изграденој згради, у којој је и данас. За време Другог светског рата Библиотека је била затворена, сама зграда теско остецена, а из фондова су немацки окупатори однели преко 2.000 ретких књига.



U posleratnim godinama Univerzitetska biblioteka "Svetozar Markovic" obnovila je rad, popunila svoje fondove i postepeno izrastala u jednu od najvecih biblioteka i informaciono-referalni centar Univerziteta u Beogradu, s fondom od oko 1,500.000 biblioteckih jedinica, automatizovanim katalogom ORAS i drugom savremenom opremom i mogucnostima za on line i off line pretrazivanja. Biblioteka raspolaze i vrednim fondom stare i retke rukopisne i stampane knjige i arhivskom gradom.

I drugi univerzitetski centri, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nisu, imaju razvijene biblioteke.

Pocev od cetrdesetih godina 19. veka inicijativom gradana osnivaju se citalista, ciji su cilj bili zajednicka nabavka novina i knjiga, citanje i sastajanje. Ubrzo su citalista postala kulturni centri za obrazovanje i prosvecivanje naroda i negovanje nacionalne svesti. Citalista se angazuju u osnivanju pozorista, pokretanju novina i sakupljanju narodnog i muzejskog blaga.

Prvo citaliste, Srbsko citaliste, osnovano je u Beogradu 1846. godine, a zatim se citalista osnivaju u Smederevu, Kragujevcu, Pozarevcu, Uzicu i Negotinu. Do kraja osamdesetih godina osnovano je 79 citalista, koja su doprinela prosvetnom i kulturnom napretku naroda. Krajem 19. veka osnivanje citalista stagnira, te dolazi do njihovog postepenog gasenja. Osnivanje veceg broja skolskih i specijalnih biblioteka, te veca dostupnost knjige i stampe, ucinili su da citalista izgube osnovni smisao. Sem toga, inicijativu gradana zamenjuje drzava otvaranjem javnih, narodnih, biblioteka. Pored narodnih biblioteka, osnivanih uz saradnju s gimnazijama u Kragujevcu (1866) i Krusevcu (1868), drzava i Narodna biblioteka u Beogradu nastoje da se biblioteke osnuju i u drugim mestima. Pocetkom 20. veka otvoreno je vise biblioteka u gradovima i varosima u kojima su citalista ranije razvila svest o znacaju knjige i citanja - u Nisu (1903), Svilajncu (1905) i jos 74 biblioteke do 1912. godine.

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu unisten je veliki broj biblioteka, koje se obnavljaju posle 1918. godine. Uz pomoc Ministarstva prosvete i opstinskih vlasti do 1928. godine osnovano je vise od hiljadu biblioteka svih tipova, ukljucujuci i biblioteke udruzenja, radnickih drustava, kao i pevackih i drugih druzina.


Jedna od najvecih javnih biblioteka posle Prvog svetskog rata bila je Biblioteka grada Beograda (1929). Nasledila je fond Citalista beogradskog, ali je najveci deo knjiznog fonda popunjen kupovinom, poklonima gradana i Opstine grada Beograda. Biblioteka grada Beograda danas predstavlja kulturni centar, koji knjigom, drugom biblioteckom gradom, izlozbama, knjizevnim susretima i drugim manifestacijama obavlja znacajnu funkciju u duhovnom zivotu grada.

U toku Drugog svetskog rata unisteno je ili opljackano 177 biblioteka. Okupator i ustase unistavali su srpsku cirilsku knjigu, crkvene biblioteke, a dobar deo fakultetskih biblioteka nestao je u pozarima.

Posle rata biblioteke se obnavljaju i osnivaju se nove svih tipova, a najvise je narodnih biblioteka. Povoljne uslove za osnivanje i rad obezbeduje Zakon o bibliotekama (1960. i 1965), odnosno Zakon o biblioteckoj delatnosti (1994). Medu mnogim novoosnovanim bibliotekama pri ministarstvima, ustanovama, institutima, muzejima, arhivima, kao i u svim gradovima i opstinama Republike Srbije, izdvaja se Narodna i univerzitetska biblioteka u Pristini (1962), koja od 1963. godine prima obavezni primerak s teritorije Srbije, a kasnije i iz drugih republika bivse SFRJ. Njen knjizni fond, od oko milion naslova, cine prevashodno knjige na srpskom jeziku, uz veliki broj knjiga na albanskom i turskom jeziku.

Danas u Srbiji postoji oko cetiri hiljade biblioteka povezanih u jedinstven bibliotecko-informacioni sistem Republike.



design by: INternetClub